Sinoć kad se vraćah iz topla hamama,
Prođoh pokraj bašče staroga imama.
Kad tamo u bašti, u hladu jasmina,
S ibrikom u ruci stajaše Emina.
Ja joj nazvah selam. Jes', tako mi dina.
Nešće ni da čuje lijepa Emina,
Već u srebrn ibrik zahvatila vode,
Pa niz bašču đule zaljevati ode.
S grana vjetar duhnu, pa niz pleći puste
Rasplete joj one pletenice guste.
Zamirisa kosa, k'o zumbuli plavi,
A meni se krenu bururet u glavi.
Za mal' ne posrnuh, mojega mi dina,
Al' meni ne dođe lijepa Emina.
Samo me je jednom pogledala mrko,
I ne haje, alčak, što za njome crko'!
S grana vjetar duhnu, pa niz pleći puste
Rasplete joj one pletenice guste.
Zamirisa kosa, k'o zumbuli plavi,
A meni se krenu bururet u glavi.
Umro stari pjesnik, umrla Emina,
Ostala je pusta bašta od jasmina.
Salomljen je ibrik, uvelo je cvjeće,
Pjesma o Emini nikad umrijet neće...
Pjesma o Emini nikad umrijet neće.
Ajši, ajša, javaša, konja jaše subaša.
Ajši, ajša, javaša, konja jaše subaša.
Ajši, ajša, javaša, konja jaše subaša.
Ajši, ajša, javaša, konja jaše subaša.