Троше се друмови, стиг'о сам на крај пута, даље од овога, не могу ја. Све ближе сам невољи, све даље од свога срца, не прима корен мој пустиња. А ја крадем још Богу дане, тражим лек за ране себи да, да опростим. Можда, да нисам крао осмех са тог лица можда сад не бих живео као луталица. Можда ми дани не би пролазили у тишини, можда, када бих је назвао и рек'о јој извини. Срце је препуно стрела из њеног ока ја чувам их упорно као успомену. Нека ме сећају на дане из старог блока кад сам задњи пут повредио њу. А ја крадем још дане Богу, желим ал' не могу себи да, да опростим. Рефрен 2Х